Manojlović je u razgovoru za Jutarnji list, najavljujući “Kralja Lira” u Zagrebu, govorio o tome kako iz Beograda 1993. godine nije otišao iz političkih razloga, ali, teško da je tad postojalo išta što nije imalo veze s politikom.

“Politika je proizvela rat koji je meni bio neizdrživ, jer je bio tragičan, i nisam htio da mi politika potpuno određuje sudbinu, i gotovo. Prestao sam da glumim već krajem 1991. a 1992. potpuno. To je bilo mračno razdoblje mog života. Nisam mogao da igram kao da je sve normalno, a nije. Nisam bio dovoljno hrabar da izvršim atentat na bilo koga, ali izvršio sam atentat na sebe. Ni to nije bilo lako. Čekati da sve prođe, a za to vrijeme… ti igraj Ričarda, igrA Sirana, igraj Godoa, igraj “Zločin i kaznu”… i čekaj da prođe. Ne, hvala. Vratio sam se 2003. predstavom uz otvaranje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje je izgorelo u požaru”, rekao je Miki.

“Moja odluka je bila Evropa, porodične okolnosti su odlučile kontinent. A iz Amerike nikad nisam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem, više sam puta to rekao. Osim toga, nisam glumoman. Imate glumce koji imaju potrebu stalno da budu na sceni, ja ne”, dodao je on.

Manojlović kaže da te 1993. godine u Pariz nije otišao kao anoniman, već kao neko kome su bila otvorena vrata filmovima koje je snimio.

“Nisam morao da se predstavljam agencijama, da se muvam u društvu uticajnih ljudi… da sam to radio, ko zna što bih još uradio”.

Manojlović kaže da je on bio jedan od “najglupljih glumaca bivše države koji nije uspIo da se izvuče iz JNA”, pa je bio u vojsci u Subotici, kao pješadinac, piše Jutarnji list.

“Pokušao sam da se izvučem, ali prekasno sam se sjetio, nisam uopšte mislio o tome, bavio sam se glumom”, kaže Manojlović i dodaje da je sada mlad penzioner.

Na pitanje da li je zadovoljan čovjek, Manojlović odgovara:

“Na neki način da, ali ne, ne potpuno. Ljudska priroda, nezahvalna”.

Na pitanje kakav je kao otac, Manojlović kaže da je njegova najveća mana “odsutnost”.

“Vjerovatno loš, često me nema kod kuće. Cijelog života me nema. Što ne ide iz mog sebičluka… samo. Ima ga, naravno. Ali vuku vas neke stvari, koje nisu površne. I nisu površne ambicije. Bio sam sad u Azerbejdžanu, snimao film, i ne zbog novca”, dodao je on za Jutarnji list.

(Alen Avdić)