Naravno, filmovi koji na različite načine slikaju Zemljin sudnji dan mogu biti zabavni, ali u čemu je pravi razlog njihove velike popularnosti – iznova i iznova, iako skoro svi liče jedni na duge. Sociolog John Hoops sa Univerziteta u Kanzasu smatra da u ovom slučaju ljude privlači nešto drugo, a ne puka zabava.

„Mislim da ove kolektivne katastrofe služe nizu različitih funkcija“, kaže Hoops. „Ona udaljavaju čovjeka od straha od smrti. Bizarno je, ali za ljude je utješna pomisao da će iskusiti katastrofu sa osobama koje vole, odnosno da neće umrijeti sami.“

Profesor sa Univerziteta u Oregonu, Richard Mitchel, objašnjava da postoji još jedan eskapistički momenat u našoj privrženosti apokalipsi.

„U pitanju je predstavljanje budućnosti u kojoj naš kompleksni svet postaje jednostavan“, kaže Mičel. „Osim toga, apokalipsa je uvijek rezervisana za ‘Drugog’. Mala grupa ljudi uvijek uspije da preživi globalnu katastrofu koja se događa oko njih, pa se publika identifikuje sa njima, a ne sa ostatkom koji je pogođen tragedijom. Osim toga, samo ljudi sa čvrstim moralnom kodeksom i velikom hrabrošću prežive ovakve scenarije. To heroje vodi novom, boljem, jednostavnijem načinu života, objašnjava Mitchel.

„Kada se oko vas svijet raspada, sve ostalo postaje nevažno. Više ne morate da brinete o svim oni odgovornostima i mukama svakodnevnog života“, kaže Hoops.

Filmovi o katastrofama dopuštaju publici da pobjegne u svijet u kome sve što ih u njihovom realnom životu brine, više nema nikakvo značenje. Sve postaje stvar preživljavanja, a to je koncept koji će mnogima djelovati privlačno, prenose Nezavisne.

(Amila Alijagić)