Tridesetjednogodišnjem Mostarcu u profesionalnoj karijeri to je bila 21. pobjeda iz isto toliko mečeva, od čega ima čak 17 nokauta, a uskoro bi mogao da se bori i za titulu svjetskog prvaka.

U osvrtu na period kada je odlučio preći u profesionalne boksere,  Beljo je kazao da jer imao veliku želju da nastupi na olimpijskim igrama, ali mu se ona nije ostvarila zbog nedistatka sredstava.      

- San savkog sportaša je Olimpijada. Prvu Olimpijadu 2008. godine sam propustio, nisam otišao na zadnji kvalifikacioni turnir radi nedostatka sredstava. Tako se ponovilo i 2012. godine, tako da nisam dobio priliku ni da odem na kvalifikacioni turnir, pa sam nakon Olimpijade koja je održana u Londonu 2012. godine odlučio da se okušam u profesionalnom boksu. Pokušao sam i napravili smo odličan potez, ne mogu reći da sam ovo sam napravio, svi ti ljudi koji su oko mene, također su zaslužni za ovo sve. Bilo je tu protivnika, neću nikog da nazovem loš protivnik, ali koji nisu bili toliko spremni, ali mi smo to radili postepeno i mislim da smo pametno radili. Drago mi je da je i čitava Bosna i Hercegovina i regija ponosna na mene, naročito moja obitelj i prijatelji, to me čini uistinu sretnim i ono što je najvažnije da sam korak do svog sna, do svog cilja i daću sve da dođem do svog cilja - kazao je Beljo. 

 U emisiji INTERVIEW20  Beljo je prokomentirao i to kako se osjećao nakon što ga je u njegovom posljenjem meču publika u dvorani u Širokom Brijegu ispoštovala i prestala zviždati tokom intoniranja himne BiH.

- Jednostavno uradio ono što mi je u tom trenutku došlo, ne mislim da sam išta fascinantno uradio, išta nenormalno, mislim da  bi, definitivno sam siguran da bi svi moji prijatelji isto postupili. Publici hvala i ovim putem ih puno pozdravljam, jer su inače bili fenomenalni, a ja opet kažem među 5.000 ljudi koliko je bilo otprilike tu, uvijek se nađe 5 do 10 ljudi koji će pokušati na neki način, tada su se desili ti zvižduci, ja sam tako odreagirao kako sam odreagirao, i ne mislim da sam napravio neko čudo, ali mi je jako drago što su oni odmah prestali i nakon intoniranja himne svi su pljeskali i ovim putem im hvala za sve. Desilo se to što se desilo, odmah su ljudi to ispoštovali i kasnije je bio pljesak i na kraju je sve bilo idealno - kazao je Baljo. 

Na pitanje urednice Sanele Prašović Gadžo šta je njegova poruka za navijače koji su zviždali bh. himni. 

- Ne vjerujem da je to zviždano za Bosnu i Hercegovinu. Ja znam da i oni vole Bosnu i Hercegovinu jer mi tu svi živimo. Bosna i Hercegovina je isto i moja i čovjeka iz Širokog Brijega i čovjeka iz Sarajeva, čovjeka iz Zenice, čovjeka iz Banja Luke, to je naša zemlja - izjavio je Beljo. 

Na upit urednice šta je za boksera najvažnije, osim da nema velikih povreda, Damir Beljo je odgovorio:

- Da nema veliki nos, jer nos nastrada. Puno je tu segmenata, psihički momenti su uistinu nešto što je možda najveća kvaliteta i najveća mana boksača što se može desiti. Ali tu je i do prirode, koliko boksač može primiti batina, koliko jako može udariti, koliko je fizički spreman, pod kakvim uvjetima radi. Puno segemenata tu igra ulogu, tako da je teško izdvojiti bilo koji od tih segemenata. Treba se puno stvari posložiti da bi bilo uspješno. 

Govreći o svom najtežem trenutku u karijeri Beljo se osvrnuo na njegov nastup na Evropskom prvesntvo 2010. u Moskvi gdje je bio jedini predstavnik BiH. U neznanju da voda sa česme u Moskvi nijne za piće Beljo je dobio trovanje naporsredno prije prvog meča. 

- Imao sam strašne bolove u stomaku, kontaktirao sam naš savez i doslovno samo što nisam počeo plakati, jer me prozivaju na meč, a ja sam u toaletu. I to mi je bilo jako teško, jer mi je bilo u glavi to da su poslali samo mene, reći će da sam se prepao. Izašao sam totalno nezagrijan i boksao sam protiv Pulova koji je bio tada drugi u Europi, izgubio sam jer sam bio totalno stegnut i nisam se ni zagrijao, to mi je bio najteži trenutak u sportu. - kazao je Beljo u emisiji.  
(Fena)